Umetnik koji crta realne predmete a ne zna šta je perspektiva u crtežu, osuđen je na propast crteža od samog starta. Sam crtež postaje nestabilan i odaje utisak nesigurnosti prilikom crtanja, a u najgorem slučaju može da ispadne i smešan. Zato je potrebno poznavati ovu oblast koju ti detaljno objašnjavam u nastavku teksta.
Dakle, šta je perspektiva u crtežu?
Pojam perspektiva ima jako rasprostranjeno značenje ali generalno se odnosi na neko sagledavanje. Zato što koren vodi od latinske reči prospicere što znači sagledati. Koristi se kao učestali pojam u raznim oblastima poput filozofije, nauke, retorike, a vrste koje mi ovde obrađujemo su najčešće primenjivane u filmskoj i likovnoj umetnosti (vizuelne umetnosti).
Kako se deli perspektiva?
Perspektiva u crtežu ima zadatak da na dvodimenzionalnom prostoru stvori iluziju dubine tj. Treće dimenzije. Što je umetnik veštiji to će realnije preneti utisak treće dimenzije. Ovo se postiže na više načina.
Prema načinu stvaranja iluzije nastale linearna perspektiva, vertikalna perspektiva, atmosferska (vazdušna) perspektiva i koloristička perspektiva.
Linearna perspektiva
Linearna perspektiva ili kako je zovu pravilna perspektiva podrazumeva da se predmeti pravilno odaljavaju od posmatrača tako što se spajaju u jednoj tački. Ta tačka ne mora uvek da bude na samom papiru već može da ostavi utisak, da kada bi se predmeti produžili linijom da bi se njihove stranice spojile u jednoj tački čak i van formata crteža.
Ova perspektiva se oslanja na jednu, na dve ili tri tačke. Zavisno od visine oka posmatrača naziva se žablja, normalna i ptičja perspektiva.
Najveću primenu perpektiva je imala u srednjem veku kada je krenuo da je usavršava italijanski umetnik i arhitekta Filipo Bruneleski. Nakon toga su ovaj način predstavljanja perspektive preuzeli i ostali renesansni umetnici.
Da ne bude zabune, nije Bruneleski izmislio perspektivu. Ona je postojala još u periodu Grčke i Egipta, a ovaj italijanski umetnik se samo nadovezao na matematičke principe dokazane od strane Euklida iz doba stare Grčke.
Ova perspektiva može da se prikazuje sa spajanjem u jednoj , dve tačke i tri tačke.
Vertikalna (ikonografska) perspektiva
Vertikalna perspektiva je karakteristična po tome što se u linijama tj. Planovima prostor slaže jedan iznad drugog. Ovi prostori se samo dodiruju ali se ne preklapaju.
Ovaj način postavke prostora je najlakše razumeti ako ti kažem da je to poput dečijih crteža. Svaki sledeći predmet koji je udaljen nalazi se iznad prethodnog predmeta.
U nekim periodima slikarstva su ovi redovi oslikavani razičitim bojama koje su imale funkciju predstavljanja pejzaža.
Atmosferska perspektiva (Vazdušna) perspektiva
Atmosferska perspektiva se sa razlogom naziva i vazdušasta, a pogodi zbog čega.:-) Verovatno naslućuješ da je do vizuelnog predstavljanja koje asocira na količinu vazduha na crtežu ili slici. Koji udaljene predmete predstavlja magličasto i bez jasnih okvira. Sve što nam je dalje gubi detalje i izgleda kao u izmaglici a površine bliže nama imaju jasnije obrise i detalje.
U crtežu ovo je jednostavno predstaviti, upravo na gore pomenuti način sa obraćanjem pažnje na količinu detalja. Ili kod slike u boji (ulje, akril, akvarel i sl. tehnike) unošenjem svetlijih nijansi koje predstavljaju izmaglicu.
Koloristička perspektiva
Ova vrsta perspektive se oslanja na psihologiju boja. Po razvijenoj teoriji hladne boje (zelena, plava…) čine da nam objekti izgledaju dalje nego što jesu (primer brda koja posmatramo u daljini) dok tople boje (žuta, oker, crvena, braon…) čine da nam predmeti izgledaju blizu i jako blisko. Ovu tehniku su primenjivali slikari koji su se oslanjali na pravac u slikarstvu pod nazivom fovizam. Njega karakteriše slikanje toplim bojama dok su udaljeni predmeti odvajani upravo pomenutim hladnijim nijansama.
Ova tehnika kreiranja perspektive se i danas primenjuje, u kombinaciji sa ostalim tehnikama stvaranja iluzije treće dimenzije.
Primeri perspektive na umetničkim delima kroz istoriju
Egipatski crteži i slike na zidu
Za ovo podneblje i razdoblje u istoriji umetnosti karakterističan je način prikazivanja rasporeda predmeta na kompoziciji. Iako bi se u prvi mah reklo da je rešenje bila vertikalna perspektiva, zapravo je fokus bio na hijerarhiji ličnosti. Ovome se jako pridavao značaj, pa je ljudska figura bila veća ukoliko se radilo o jako značajnoj ličnosti, u odnosu na druge figure na kompoziciji.
Karakteristično je i to, da su se pomenute ljudske figure prikazivale na pomalo ,,izvrnuti način”. Gornji deo tela je prikazivan kao da je posmatramo frontalno, dok su udovi predstavljeni sa strane.
Leonardova Mona Liza
Ovo Leonardovo remek delo umetnosti je klasičan primer odlično primenjene atmosferske perspektive. Sa figurom ženske osobe u krupnom planu i definisanim detaljima, predstavljen je kontrast pejzažu koji je okružuje i predelima oko nje koji nestaju u izmaglici.
Ukoliko Vam je ovaj tekst bio koristan podelite ga sa drugima, i obavezno pogledajte i ostale tekstove na sekciji BLOG.
Moj sadržaj možete pronaći i na Instagramu, Fejsbuku i Youtube-u.